Добро вече и добро дошли,

Вечерас осећам потребу да кажем како је дошло до изложбе Душана Герзића Гере у галерији Уроборос. Ми делом због нашег темперамента, делом због економских разлога, немамо годишње планове изложби. Шта ће се у галерији догађати зависи од тога кога сретнемо, шта видимо, једноставно, од тога шта живот донесе. Чини нам се да време у коме живимо не дозвољава да човек буде унапред много паметан!

Гера је уметник о коме смо врло мало знали, иако припадамо истој генерацији. Животи су нам ишли различитим токовима и пре шест месеци не бих поверовала да ћемо у студију Уроборос правити једну овакву изложбу. Али ето, да ли случајно, упознали смо се са Гериним рођаком Владом и братом Бором, који су нам скренули пажњу на Геру и његово стваралаштво. На неки чудан начин било је одмах јасно да Душан Герзић Гера припада оној категорији људи на чијем се примеру јасно види разлика између биографије и личности. Биографија је нешто што подлеже класичним појмовима простора и времена и свему што из тога следи, као рецимо нашем, често површном, схватању добра и зла. Личност залази у сферу метафизике и задржава моћ да, и након овоземаљских дана, својом енергијом покреће друге људе. Гера је један од таквих људи.

Спремајући ову изложбу дубоко ме је дирнуло сазнање са колико је искрености покушавао да, у време неког злослутног оптимизма осамдесетих и трагичног песимизма деведесетих, околини скрене пажњу да са светом нешто врло озбиљно није у реду. Била је то дубока уметничка и лична интуиција у којој је овај уметник сагоревао - невероватан напор ума, који и данас има снагу да опомене и позове на преиспитивање нашег личног и колективног идентитета.

Правећи поставку ове изложбе сви смо покушавали да се сконцентришемо на њен ликовни део. Да Геру представимо као талентованог и вредног ликовног ствараоца. Али све време пробијало се једно друго осећање, осећање да се налазимо у ванвременој заједници њега који је био, нас који јесмо, оних који ће доћи - у заједници људи који из искуства и страдања коначно треба да почну нешто да уче.

Гера је рођен 1961, ја 1962. Тих осамдесетих, када је Гера био један од најпопуларнијих ди-џејева Београда, ја сам једном, и никад више, ушла у дискотеку у подруму Филозофског факултета, са мојом другарицом Милином. И баш тада је морало да нестане струје. Настало је, за мене тада, неко ужасно комешање. Једва сам чекала да се извучем жива и здрава у горње сфере. Живот је заиста чудо! 2011. сам срећна што се у мојој галерији одржава изложба једног од најзначајнијих протагониста београдског Новог таласа и андерграунд уметности тог доба.

Још једном, добро дошли и нека нам је свима на срећу и радост дружење са Гером 2011.

Мила Туцовић